Kako već to život zna ironično da udesi, domaća publika je dobila priliku da Judas Priest vidi tek na tekućoj, oproštajnoj turneji. Istovremeno, ovakva ironija je i velika sreća – pogotovo ako se u uzme u obzir da su se nade pre neku godinu izjalovile – i da trenutno matorci praše žešće nego ikad, odlučni da svoj Epitaph (kako je simbolično nazvana turneja) urežu pravo u temelje hevi metal besmrtnosti.
Sa više od četrdeset godina karijere, koju su pratili i usponi i padovi (a povremeno čak i kontroverze, poput čuvenog sudskog slučaja oko pesme Better By You, Better Than Me), Judas Priest su bili i ostali sinonim za hevi metal u njegovom najizvornijem obliku – mušku, virilnu muziku buntovnika i bajkera. Iako su znali da koketiraju sa drugim žanrovima, godine nisu uspele da ih smekšaju – a ni da ih pretvore u patetični anahronizam; godine su im samo učvrstile identitet i status, stvorivši od njih simbol žilavosti žanra, instituciju teškog zvuka i jednu od najvećih koncertnih atrakcija današnjice.
Kako već to život zna ironično da udesi, domaća publika je dobila priliku da ih vidi tek na tekućoj, oproštajnoj turneji. Istovremeno, ovakva ironija je i velika sreća – pogotovo ako se u uzme u obzir da su se nade pre neku godinu izjalovile – i da trenutno matorci praše žešće nego ikad, odlučni da svoj Epitaph (kako je simbolično nazvana turneja) urežu pravo u temelje hevi metal besmrtnosti.
Koncert je otvorila kratka regionalna podrška (Atlantida i Malehookers) da bi već oko devet i dvadeset, sa Whitesnake kao zvaničnom predgrupom, spektakl dobio svoje prve obrise. Whitesnake očigledno imaju jaku fan bazu u Srbiji i njihov nastup je protekao u jednoj krajnje srdačnoj atmosferi. Već na samom početku (Best Years) moglo je da se začuje horsko pevanje, da bi posle Give Me All Your Love razdragani Coverdale poželeo publici dobro veče na srpskom, i čestitao skorašnji uspeh Novaka Đokovića. Bend je odlično usviran, a sâm Coverdale, iako ne tako dobro kao pre trideset/dvadeset godina, i dalje peva solidno, popunjavajući eventualne nedostatke što back vokalima, što harizmom prekaljenog šmekera. Punokrvna hard rock svirka negde na sredini biva presečena sa Forevermore, baladom sa najnovijeg albuma, čija nas je prostodušnost vraća pravo u zlatne osamdesete da bi, posle kratkog gitarskog duela i bubnjarske tačke Brian-a Tichy-a (između kojih se provukla još jedna nova pesma, Love Will Set You Free) atmosfera kulminirala u trilingu hitova: Fool For Your Lovin', Here I Go Again i Still Of The Night. Dok sa bine lete salve nostalgije, dobar deo publike je u totalnom delirijumu, visoko podignutih ruku, dajući vokalnu podršku dobro poznatim refrenima. Na kraju, sve je zaokruženo a cappella verzijom Soldier Of Fortune, koje je više bila izraz zahvalnosti publici nego omaž Coverdale-ovom nekadašnjem bendu i Whitesnake se, uz zasluženi aplauz, povlače sa bine.
Posle finalnih tehničkih provera, u trajanju od nekih pola sata, na zavesi koja zaklanja binu konačno se pojavljuje ogromni “gorući” natpis Epitaph. Redovi se zgušnjavaju i tenzija počinje da raste da bi, posle desetominutne napetosti, sve eksplodiralo: uz rezanje gitara iz Rapid fire, zavesa se naglo otvara i pred nama se ukazuje prizor koji bi najlakše mogao da se opiše kao “birmingemska železara iz pakla”. Ogromna bina, okovana gvožđem i lancima, bukti u crvenom svetlu i pirotehnici, sa plafona se moćno presijavaju dve metalne JP ligature, dok iz zvučnika kulja čisti britanski čelik. Iako je većina članova na pragu svojih šezdesetih, bend deluje izuzetno vitalno – Halford brzo promiče binom isporučujući odlične vokalne deonice, Glenn Tipton i Ian Hill ne prestaju da animiraju publiku uživajući u svakoj sekundi svirke; dok se mlađani Richie Faulkner bez problema snalazi na mestu K.K. Downing-a. Slede Metal Gods i Heading Out To The Highway koji dodatno razgaljuju publiku, a za njima i podsećanje na Halford-ov povratanički album, sa Judas Is Rising.
Turneja je očigledno zamišljena kao neka vrsta totalnog preseka Priest karijere, tako da repertoar pokriva skoro sve albume (osim dva na kojima je pevao Tim “Ripper” Owens); duboko poniranje u prošlost se nastavlja sa Victim of changes, Starbreaker,Never Satisfied i Diamonds and Rust (u malo izmenjenoj varijanti), da bi se na kraju dotakli i poslednjeg albuma sa Prophecy. Halford, koji za svaku pesmu ima nešto drugačiji outfit (tačnije menja kapute i prsluke) se u tom trenutku pojavljuje u šljaštećoj, srebrnastoj odori sa kukuljicom i JP žezlom. Pomalo neočekivani Nightcrawler izaziva sveopšte oduševljenje, a za njom sledi i homoerotična himna 80-ih,Turbo Lover, koja je propraćena zdušnim horskim pevanjem.
Bend, najblaže rečeno, zvuči ubitačno, čitav šou je besprekoran, svaka pesma je propraćena sjanim efektima sa bine i projekcijama na video bimu, i publika je u potpunosti obuzeta bogatstvom (jarkih) boja i (teških) zvukova. Nakon Beyond The Realms Of Death i Sentinel dolazi spektakularna Blood Red Skies, koja se, doduše, pokazala kao malo iscrpljujuća za Halford-a, tako da je pevanje na Breaking The Law u potpunosti prepušteno publici što je zapravo atmosferu podiglo na još viši nivo; ali već na Painkiller-u on uspeva da se vrati u formu i udarnički izvlači najviše registre i najeziviji vrisak koji je metal muzika zabeležila u svojoj istoriji. Posle kratke pauze u prvi bis nas uvode taktovi Hellion-a, na koji se, naravno, nastavlja furiozna Electric Eye; bina pršti od pirotehnike i vreline, da bi se zatim i stvarno zadimila, ali zbog motora čije je turiranje najavilo Hell Bent for Leather. Za kraj ostavljena je You've Got Another Thing Coming, za kojom je ipak usledio još jedan, neplanirani bis, u vidu Living After Midnight, i spektakl je, posle više od dva sata, bio definitivno završen.
Sudeći po onome što se dogodilo u Beogradu, Priest-ov Epitaph preti da se pretvori u trijumfalnu kapiju. Da li će kroz nju zaista otići u muzičku istoriju ili ne, pokazaće vreme. Bitno je da još uvek imaju snage. Kao u najboljim danima.
tekst - nikola urošević
foto & Video - nebojša mićković
