Intervju - Srđan Gojković Gile

09. decembar 2011.

 
 
 
  Nije uobičajena pojava na ovim prostorima da promotivna kampanja nekog diskografskog izdanja traje tako dugo i uspešno kao što je to slučaj sa poslednjim albumom Električnog orgazma.

To što vidiš to i jeste
objavljen je krajem prošle godine i do sada se pojavio u nekoliko različitih CD varijanti. U saradnji sa Dallas Recordsom uskoro će izaći i novo, duplo, vinilno izdanje sa ne objavljenom bonus pesmom, kao i dupli multimedijalni CD (deluxe edition) koji sadrži četiri snimljena spota za pesme “Nemaš nikom ništa da daš”, “Mister Ministar”, “Ti to možeš” i “Bliži Suncu”, te nekoliko do sada ne objavljenih “živih” snimaka, kao i potpuno novu pesmu “Sedam dana (Je nekad dovoljno)”. Koncertna promocija očekuje nas u petak, 09. decembra u Domu omladine Beograda.
Pomenimo i da je na godišnjoj listi Dobrih Vibracija za najbolje domaće izdanje u 2010. godini album To što vidiš to i jeste zauzeo prvo mesto.
U obnavljanju gradiva pred beogradski koncert pomogao nam je Srđan Gojković Gile, "Jedini koji je od početka do danas svakog sekunda bio član Električnog Orgazma".

Prvo izdanje je rasprodato odmah, na vrlo praktičan način...

Da, to prvo izdanje smo shvatili kao predpremijerno. U startu je bila osmišljena strategija kako će taj album da izlazi i to se još uvek nije završilo, jer planiramo da izlazi i dalje. Uskoro ćemo izdati dupli vinil gde će biti još jedna pesma, "Sedam dana" koja nije stavljena ni na ovu zvaničnu verziju CD-a.

Kako ste se odlučili na ovakav korak?

Način poslovanja u rokenrolu se promenio i to više puta tokom ovih 30 godina. Evo, u zadnjih deset godina zahvljajujući internetu,download-u, pirateriji, disko-kuće ne mogu na adekvatan način da finansiraju neki ozbiljan projekat kao što je ovaj bio. Zato smo morali da nađemo alternativan način i našli smo ga u saradnji sa Telekomom. Dogovor je bio da disk bude u prodaji dva meseca u tiražu od 50.000 primeraka, pa ako se ne proda, da bude povučen sa tržišta. Srećom, za mesec dana se sve rasprodalo. Posle toga smo potpisali ugovor sa Dallas records-om koji je izdao trajnu i integralnu verziju albuma.



Imate li dogovor s njima za dalju saradnju?

Potpisali smo ugovor samo za ovaj album, s tim što imamo obavezu izdavanja još jednog živog album za njih u naredne dve-tri godine. Verovatno ćemo u Zagrebu i možda Ljubljani snimati koncerte na jesen, pa je moguće da ćemo od toga praviti živi album.

Ugovor sa Dallas-om vam je omogućio i dobru pokrivenost tržišta i legalnu distirbuciju izdanja u Hrvatskoj i Sloveniji.

Jeste. Čovek nekako mora da radi na taj način. Ono što je jako bitno je da se sklopio srećan sticaj okolnosti, zahvaljujući kom smo posle dvadeset dve godine ponovo zvanično predstavljeni na tržištu Hrvatske i Slovenije. Taj prostor nam je bio bitan tokom cele karijere. Često sviramo tamo, a kad čovek malo ozbiljnije razmisli, to je čudo, jer kod njih dvadeset dve godine nismo objavili ništa. Izgleda da nas je snaga legende održavala do ovog albuma. Zato smo sada tako temeljno i dugo radili, jer da nije prošao ovako dobro, ovaj album bi skoro sigurno bio poslednji od Električnog orgazma. Moralo je nešto da se promeni. I samim Ljubinim dolaskom, došla je i nova energija koja je, doduše, bila prisutna i na nekim koncertima, ali se na novom albumu vidi najbolje. Posle ko zna koliko godina, pošlo nam je za rukom da napravimo medijsku promociju i u Ljubljani, i u Zagrebu, i u Skoplju, Sarajevu i Beogradu. Jedino u Crnoj Gori nismo uspeli da organizujem ništa zbog nedovoljnog interesovanja.

Da li se kampanje, koje je tamo radio Dallas, razlikuju od ovih ovde?

Pa kampanje su manje-više bile zamišljene kao medijske promocije. Znači: intervjui za novinare, deljenje spotova i promotivnog materijala. Dok smo u Beogradu to radili za svaki album, manje-više uspešno, u Ljubljani i Zagrebu nismo nikako. A ako pogledaš na internetu, osamdeset posto tih pozitivnih kritika su u stvari sa hrvatskih sajtova. Dobro, ako pogledaš i ovde je bilo tri-četiri ili ne znam koliko osvrta na taj album, dok na hrvatskim portalima ima mnogo više kritika i sve su pozitivne.

Dosta ljudi sa kojima sam razgovarao se iznenadilo time koliki je Ljubin uticaj na ovom albumu...

Ljuba je u onom prvom periodu u bendu bio autor samo jedne pesme ("Konobar"). Naravno, on je dosta uticao na aranžmane i tako su nekako stvari funkcionisale u to vreme. Sada se, kao prvo, vratio u Električni orgazam koji se razlikuje od onog iz koga je otišao. Osim mene, u bendu nisu isti ljudi. A ni ja više nisam onaj isti, niti je Ljuba onaj isti. Mnogo toga se promenilo, iako izgleda da je isto. A i sama ta hemija koja se zakuvala njegovim dolaskom, je drukčija od one nekadašnje. Svakako da je Ljubina i moja međuigra postojala i onda, samo što nikada nije bila na višem nivou, nego što je na ovom albumu. Jedna od glavnih ideja bila je ideja velike promene unutar benda i zato sam i zvao Ljubu.

U okviru tih promena, o kojima govoriš, je i ta da na ovom albumu namerno nisi radio produkciju...?

Da, u svim tim promenama sam dobrim delom smanjio sopstvene ingerencije. Prvi put na ovom albumu nisam potpisao većinu ili skoro sve pesme kao autor, nego smo se u startu dogovorili da napravimo kreativni tim koji ćemo činiti Ljuba, Banana i ja. Dogovor je bio da nas trojica ravnopravno potpišemo šta god da napravimo. Prvih godinu-dve dana, sami smo radili na albumu. Na demo snimcima sam ja svirao bubnjeve, a sva trojica smo muziku pravili na licu mesta, džemujući bez ikakvih ideja koje smo pripremili kod kuće. Čak su i tekstovi, koje sam ja pisao, nastajali na licu mesta. Tako da je u cilju promena, ideja bila i da ja ne radim omot, da ne radim produkciju i da ne radim sve pesme.

Kako je došlo do saradnje sa Vojom Aralicom?

Voju Aralicu znam jako dugo. U stvari, ja sam njega upoznao sredinom devedesetih godina kad je on producirao album za Braću Left. Onda smo se viđali tu i tamo i ja sam tada otkrio da je on „hard core Rolling Stones fanatik“ baš kao Ljuba, Banana i ja. I to je vrlo često kod nas kao neki znak prepoznavanja. Naravno da to samo po sebi nije bilo dovoljno. Dopalo mi se i kako je uradio album za Kolju i Smak Bijelog dugmeta, a onda posle i ovaj njegov drugi album. Uglavnom, to su bili radovi koje sam čuo, pa smo sa njim napravili dogovor.
A što se albuma tiče, bitno je da ljudi ukapiraju da je rađen u dve faze. Kad smo krenuli da ga snimamo, nismo znali ko će raditi produkciju. Znači, mi smo završili praktično celo snimanje i tek onda odlučili da će Aralica biti producent. 

Kad ste započeli snimanje?
 
U januaru 2006. Znači, trajalo je pet godina. S tim što nismo snimali svaki dan tih pet godina, nego je bilo i perioda gde se i po šest meseci uopšte nismo bavili pesmama. Te velike pauze su nam dobro poslužile kao odmak od materijala – posle toga, neke stvari sagledavaš na potpuno nov način i vidiš nešto što ranije nisi. A i prvi put, posle trideset godina, se desilo da smo nekom dali kompletan autorski materijal i potpunu autorsku slobodu i rekli: Zovi nas da slušamo kad završiš. Siguran sam da je Aralica mnogo bolje i lakše radio baš zato što smo imali toliko poverenja u njega i što smo mu dali toliku slobodu. Naravno, da nam se to nije dopalo, vratili bismo ga da to uradi ponovo. Ali srećom, to se uglavnom nije dešavalo. Možda je u par navrata bilo sitnica kojima nismo bili zadovoljni, pa je to još malo doterivano, ali generalno, miksevi su bili totalno njegovi.

Je li  ideja stilske raznolikosti bila Aralicina ili vaša, da recimo prvi singl liči na ...

Ideja nije bila njegova, jer ni na koji način nije učestvovao u toj prvoj fazi. On je samo dobio trake, već gotovih, snimljenih i aranžiranih pesama. Na nekoliko mesta je snimio udaraljke gde je mislio da je trebalo i to je to, ali nije imao nikakav uticaj na to kako će sve da zvuči u poslednjoj fazi. Naravno, kad je ušao u igru u trenutku remiksa, konsultovali smo se šta bi gde moglo da se uradi.

Kada i kako ste izabrali prvi singl?

Ne mogu baš tačno da se setim kad je prvi miks bio završen, ali recimo da je prva stvar smiksana negde u martu i ujedno je odabrana za prvi singl. To je "Nemaš nikom ništa da daš“, inače pesma koja je zadnja nastala i zadnja snimljena na albumu. Tim singlom smo, na neki način, hteli malo i da zbunimo ljude, da objavimo nešto što nije adekvatan predstavnik ostatka albuma. Takođe smo hteli i da to Ljuba otpeva kako bi ljudi konačno ukapirali da se vratio u bend. A i mislim da nam je falila jedna takva, bazična rokenrol stvar pored svih ovih soul, funk, fusion materijala.



Do sada ste objavili četiri singla sa ovog albuma ali ako bi trebalo izdvojiti neki favorit onda bi to svakao bio „Mister Ministar“ koji na prvo slušanje podseća na „Police and Thieves“, verziju Junior Murvina...

Taj falset je svakako za inspiraciju imao Junior Murvina, Lee „Scratch“ Perryja i "Police and Thieves". Ima ljudi koji su malo začuđeni otkud sad to Električni Orgazam - funk, soul i taj fazon... Ja sam jako voleo grupu Clash. Ima još nekih belih izvođača kao što su David Bowie u Young Americans fazi i sa Station to Station belim soulom, onda i Stonesi sa Black and Blue albumom – sa tim sam počeo polako da ulazim u funk, a onda i definitivno sa Clash-ovim pločama London Calling i Sandinista. Meni je to pre trideset godina bilo kao neka vizija - kako prevazići punk i novi talas. Oni su bili prilično skučena muzička forma za koju mi je bilo jasno da neće trajati duže od par godina i da tu mora da se nađe neki izlaz. Video sam taj put koji su Clash pokazivali kao povratak garažnom rok bendu koji svira funk, reggae, rok, soul, rokabili...

Mada, što se tiče Clasha, upravo ta razlika u stilovima, jedan je od razloga koja je dovela do razdvajanja Mick Jonesa i Joe Strummera...

Pa dobro, i njima se to dešavalo u različitim stupnjevima, a i bili su različiti kao ljudi. Ta različitost je više poslužila kao neka inspiracija meni. Ljuba i Banana ti sigurno ovo ne bi dali kao odgovor, jer je ovo moje viđenje.

Da da - ovo je bila, u stvari opaska na Clash, ne na vas. Baš zbog neverovatne raznovrsnosti koje su imali na Sandinisti gde ti posle toga očekuješ da mogu da urade bilo šta... kad ono bend se uskoro raspada. Što je potpuno zbunjujuće....

To je taj sindrom: „Too much, too soon“. Bili su klinci, previše toga su dobili odjednom. A kad si odjednom na vrhu, nema više cilja. I onda su počela tripovanja, drogiranja, raspad benda itd. Uspeh ubija, to je stara rokenrol priča. Njih je uspeh, po meni, ubio. Da su bili malo manji bend kome je stalno falilo da uhvati taj vrh, verovatno bi postojali još koju godinu više, jer bi se držali čvršće kao ekipa.

Za njih se posle prvog albuma pričalo da su se prodali...

Ljudi teško prihvataju promene.

Električni Orgazam je jedan od primera dugovečnog benda. Ti si, maltene, totalno promenio saradnike, došli su drugi ljudi, drugi muzičari, sa drugačijim senzibilitetom, a ipak si uspeo kroz saradnju s njima da produžiš tu priču....
 
Znaš šta, ja tu sebe doživljavam kao kapetana gusarskog broda. Jedini sam koji je od početka do danas svakog sekunda bio član Električnog Orgazma. Ali postoji i drugi deo te priče. Bend je, u stvari, nastao kao neki gang, kao neka banda. Kad smo se kao klinci sa 18 godina okupili, niko nije razmišljao da l' će tu neko profesionalno da se bavi bilo čime u životu. I odjednom je došao uspeh, pa je to kao počelo da prerasta u profesionalno bavljenje muzikom. Neki ljudi iz te bande sebe nisu doživljavali kao muzičare za ceo život, neki jesu. Od te prve postave, izgledalo je da jedino Čavke i ja hoćemo da se bavimo time za ceo život. Ali evo i Ljuba, koji se jedno 20 godina nije bavio muzikom, sada se vratio. Hoću da kažem da je od te neke distorzije Orgazam postao profesionalni bend i tu smo okosnica Švaba, Banana i ja.

Što se vidi i na koncertima...

Da. To ne može da se uvežba, a vidi se i na nekim drugim bendovima koji postoje dugo. Jer pored sviranja, ta grupa ljudi prolazi kroz slična iskustva, a kad su otprilike i ista generacija, taj „gen“ se čini kompaktnijim i kroz sva sranja, frke, uspehe i razna ludila, bend na kraju istrajava. Moj glavni motiv je da vidimo dokle to može najdalje da se dobaci. Da dokažemo da i u Srbiji rokenrol može da bude respektabilno zanimanje za ceo život, a da muzika ne bude seljačka.

Ti jesi jedan od retkih ljudi na našoj sceni koji se time bavi i od toga živi, nemaš ništa sa strane ...

Tako je. Moji jedini prihodi dolaze od muzike i svih ovih 30 godina je tako.

Što je retkost kod nas...

Pa jeste. Bilo je potrebano dosta balansiranja. Ima i zajebanih perioda kada je sve to teško izvesti. Ali to je ono, kao Blues Brothersi - „mission from god“. Mada, i meni se u nekim trenucima tokom tih decenija dešavalo da mi dopizdi i bude svega preko glave, kao: „Ma daj, dosta mi je Orgazma i svih sranja oko toga“. Ali na neku foru, kao da je i taj bend biće, kao da je neki stvor i nije kraj dok ti on ne kaže da je kraj. Ti nisi baš totalno gospodar svoje sudbine, jer su u to umešane i sudbine drugih ljudi. Čudan je fazon kad uđeš malo više u priču oko rokenrol benda i taj magijski deo kada grupa prolazi kroz razne životne faze i iskustva.



Kad bi postojao benefircirani radni staž u rokenrolu, vi biste možda bili jedan od najstarijih bendova kod nas...

Dobro, srećom, ima još par aktuelnih starijih bendova kao što je YU Grupa. To je, valjda, najstariji srpski bend. Zvuče super, slušao sam ih na Oskaru popularnosti i stvarno - svaka čast. Jako mi je drago da postoji takav bend u Srbiji i da su i oni uspeli da izguraju svoju priču...

A kad si već pomenuo Oskara popularnosti, kako gledaš na te neke stvari koje su do skoro bile praktično nezamislive za bend vašeg profila?

Pa slušaj, stvari se menjaju. Kad su me prvi put zvali za to, ja sam bio šokiran, pošto sam zamišljao da je to ista ona manifestacija koja je bila u vezi sa onim vremenom „TV revije“. Ja se izvinjavam, ali za mene je to tada bila ekstremno seljačka manifestacija. Bilo je potrebno malo uveravanja i par sastanaka, pošto ja nisam znao da Oskar popularnosti nije ni postojao neko vreme, a onda su ga pokrenuli drugi, mlađi ljudi, koji su to malo drugačije zamislili. Tako da je to....

Deo posla...

Da, deo posla. Ono što je dobro je da su baš ljudi glasali za nas, što je očigledno bila posledica onih 50.000 prodatih diskova. Verovatno im se dopao taj album. A pretpostavljam i da su ti glasači mlađa generacija. To je nešto što mi u bendu znamo već odavno – da smo za ovih 30 godina promenili više generacija publike i da nas to održava u životu. Publika se stalno obnavlja i meni u nekim trenucima s bine izgleda kao da se ništa ne menja. Stalno u prvim redovima vidim lica od 15-16-17 godina, pa ponekad izgleda kao da vreme stoji, mada znam da nije tako.

Znači, imaš jasan uvid u to ko vam je trenutno publika?

Pa nemam... Ne razmišljam o tome. Mi radimo ono što radimo iz totalno egocentričnih razloga. Pravimo muziku kakvu želimo i za kakvu mislimo da treba da postoji. Ona zadovoljava, pre svega, neke svoje standarde i svoj ukus i to je jedino merodavno. Ne postoje nikakvi saveti koje neko može da nam da kada pravimo album... mislim, može da nam da, ali je veliko pitanje da li ćemo prihvatiti. Zavisi od koga dolaze i kakvi su. Hoću da kažem - jedini način da praviš umetnost je da je praviš za sebe i po svom ukusu. A onda kad je objaviš, ko se za to zalepi - zalepio se. Ukusi su različiti, ne možeš nikad sve da ih zadovoljiš, a ja gledam da prvenstveno zadovoljim svoj. Jer, zamisli kako bi bilo kad bi pokušavao da dokučim šta bi se nekom dopalo...

Neki ljudi i to rade...

Da, ima ih, a meni je to nezamislivo. Nikad ne bih uspeo da se uživim u tuđu glavu. I to ne jednu, nego ko zna koliko njih. I da razmišljam šta bi neko hteo da čuje od mene, pa onda radim zbog tog nekog. To je potpuno pogrešno postavljanje stvari.

Početkom ove godine pojavila se monografija o Partibrejkersima. Da li vi planirate nešto slično? Možda neku dokumentarnu seriju, box set...?

Ima tu raznih planova, ali kao i obično, mora da se pojavi neko sa konkretnim predlogom tipa: „Evo, ja bih hteo da to objavim i da stanem iza toga u smislu promovisanja....“

Znači, ukoliko ima neko ko je zainteresovan i želeo bi da se to objavi, može da se javi?

U suštini, da – konkurs je uvek otvoren za sve dobre ideje! Breskve u teškom sirupu će svakako dobiti nastavak. Malo ćemo da sačekamo s tim, jer smo za kratko vreme posle tog izdanja objavili i živi album iz Doma omladine, pa sad imamo i ovaj studijski...
S druge strane, plan je i da se objave albumi Orgazma koji nikad nisu izašli na CD-u. To su: Kako bubanj kaže, Letim, stanem, dišem, Braćo i sestre i Balkan horor rok. Ja bih voleo da sve te albume spojimo u jedan box set - neki ljudi bi i to voleli da imaju.

A kada si ti u pitanju, da li planiraš novi solo album, izložbu crteža...?

Ja sam zapravo paralelno radio na dva albuma – jedan je ovaj Orgazmov, a drugi je moj solo, koji je zamišljen kao neki akustični trio. To bi trebalo da zvuči kao ona pesma "Svet je samo barka koja plovi", koju sam radio sa Nebojšom Iganjatovićem. Sa njim bih radio i taj album. Već smo snimili 5-6 pesama, međutim ovo s Orgazmom je potrajalo, a to je bio prioritet. Što se tiče izložbe, nadam se da će i to biti uskoro. Imam ponude iz Zagreba, Sarajeva i Beograda. Oni bi hteli retrospektivu, ali ja ipak hoću da se tu pojavi i nešto novije. Kada stignem napraviću izložbu koja će delom biti retrospektiva dosadašnjeg rada - pre svega omota za Električni Orgazam - a delom i novih radova.



Šta misliš o domaćoj muzičkoj sceni?

Pa pravo da ti kažem, nisam baš najbolji sagovornik na tu temu. Zadnjih godina to nešto ne pratim i izgubio sam nit sa novim, domaćim bendovima. Ne idem više tako često na svirke, a kad surfujem po netu uglavnom surfujem da nađem nešto što mene zanima, tako da igrom slučaja ne znam mnogo o bendovim koji su se pojavili u zadnje 2-3 godine.

Ne bi nikog izdvojio?

Pa ne znam... nema benda koji je mene nešto spektakularno uzbudio, ako bi to trebalo tako da kažem. A sa druge strane, nadam se da postoji, ali da ga ja nisam čuo. Dobro je što je uopšte preživela scena posle svega što se dešavalo i dobro je što ima novih bendova. A ne moram ja ni da ih slušam, da bi oni bili dobri.

Za kraj reci nam šta nas čeka na promotivnom koncertu albuma To što vidiš to i jeste u Domu omladine?

Kada su koncerti u pitanju nastupili smo prošle godine na "novotalasnom" Belefu, a solistički koncert u Beogradu nismo imali od februara 2007. godine, kada smo promovisali Breskve U Teškom Sirupu. Sviraćemo 6 pesama sa novog albuma, a došlo je i do promena u ostataku repertoara. Vratili smo neke pesme koje nismo svirali od 2004. godine, koje nam publika stalno traži kao što su "Da Si Tako Jaka", "Bejbe Ti Nisi Tu", "Debela Devojka"...
U svakom slučaju sviraćemo puna 2 sata. Vidimo se na koncertu.


Razgovarali - slobodan vlaketić i nebojša mićković
Digital mastering - dušica Kovač
foto - nm

 
 

vesti


Pekinška patka
kreće na turneju




Na klupskoj turneji, kojom članovi Pekinške patke žele da se ponovo približe publici i vrate pank korenima kao na početku karijere, bend će nastupiti u klubu "DFK" u Banja Luci 15. decembra, zagrebačkom "Boogaloo" 16. decembra...
 

koncerti


BELEF 2010
Električni orgazam
Kazna za uši

Beogradska tvrđava
23. jul 2010.
.


Sinoć je publika u okviru BELEFA 2010 bila u prilici da vidi dva odlična benda, jednog koji se ubraja u osnivače Novog talasa 80-tih (El. Org.) i jednog koji je bio nosilac generacije 90-tih (Kazna za Uši)...