Električna Post-Yu Nebriga donosi nam dvadeset „najgrđih i najreprezentativnijih“ elektronskih bendova Srbije 2000-ih, što je u stvari jedan vrlo šarenolik opseg, sa zajedničkim korenima u novotalasnoj subkulturi osamdesetih.
Za razliku od ex-Yu, koji implicira prekid, post-Yu je termin koji se odnosi pre svega na kontinuitet – u ovom slučaju na kontinuitet jedne scene koja možda nikad nije ni postojala, ali se iznova rađala, svaki put u gorim mukama. Električna Post-Yu Nebriga donosi nam dvadeset „najgrđih i najreprezentativnijih“ elektronskih bendova Srbije 2000-ih, što je u stvari jedan vrlo šarenolik opseg, sa zajedničkim korenima u novotalasnoj subkulturi osamdesetih. Opet, umesto da se prepuste nostalgiji, bendovi sa ove kompilacije su odlučili da se prosto prepuste – blaziranoj bahatosti, razigranom ravnodušju, sarkastičnoj srdžbi, konačnom odustajanju – svakoj mogućoj stranputici koji ne vodi natrag u slepu ulicu sentimentalnosti.
U to ime, kompilaciju otvara Videododir sa hladnom, introspektivnom „Poludodir“, koja svaku eventualnu asocijaciju na Videosex ukida već posle prvih pet slova, ponudivši nam egzistencijalnu teskobu odevenu u elegantnu plesnu poemu – fankoidni bas u kontrapunktu sa hipnotičkim pulsiranjem sintova govori u prilog i američkih no wave i evropskih coldwave uticaja, emitujući spleen pravo iz središta Spektakla. Za njima slede Oni su ukrali milion i pankersko-razbijačka „Sajber“, koja me je podsetila na agresivniju varijantu Agent Side Grinder, kao i na čitavu tu generaciju novih elektronskih bendova koji stoje na raskršću panka, coldwave-a i batcave-a. Ilegalne Emocije, u maniru obesne derladi koju muči nepodnošljiva ennui, isporučuju još jedan antologijski elektropank komad u vidu „My true feelings“, da bi za njima usledili Mirko i Speaker for the dead sa „Nemam prava“, koja, najblaže rečeno, zvuči kao nekakav somnabulni isečak iz života autističnog deteta. Dodatno zakucavanje obavlja MKDSL sa svojom „folklornom“ 8-bit house opservacijom „Sojčice“,na koga se nastavlja Margita je Mrtva, u inteligentom pokušaju da EBM, electroclash i IDM uticaje razdeli na ravne časti i spoji ih sa očigledno „neinteligentnom“upotrebom semplova (a laAlien Sex Fiend) iz Refn-ovog Pusher-a. Klopka za pionira predstavljena je sarkastičnim, socijalno osvešćenim industrial kolažom „Zdravo zdravo đavo“, dok nam se težište post-Yu projekta otkriva kroz urnebesnu obradu Zastranienie-a („Gej Sloveni“), protkanu semplovima iz Makavejevog„WR: Misterije organizma“ i dodatno začinjenu outrom, u obliku zvučnog svedočanstva o seksualnim avanturama mlađanog Josipa Broza. Posle Zastranienie-a, sledi i pravo zastranjivanje uz Tehno Muda, koji za dva i po minuta raspadnutog kraut-ali-ipak-hard-roka, uspevaju da pobroje sve radosti/gadosti životinjskog sveta, da bi sa Tronom („Leopardov rep“) rasulo postalo tegobnije i hermetičnije, zadobivši na trenutke obrise Suicide neuroze. Antitelo odlazi dalje u hermetičnost kroz minimalni synth eksperiment („Nešto je očupalo“), nakon čega kreće nemilosrdno ispiranje mozga i totalna retardacija uz beslovesni hit „Tupiš mi šiljak“ Unosa Podataka. Klupski predah i poigravanje sa standardima nostalgije stižu u obliku Caligari-eve sedmominutne elektro vožnje na temu „Krokodili dolaze“, a Elektrolasta nas zamajava apsurdnom midi pošalicom u obradi „Bio jednom jedan pas“ YU grupe. Sixth June, u skladu sa svojim synthpop senzibilitetom, donose nepretencioznu verziju Parafove „Ružan san“ – u pitanju je jedan odmeren omaž, lišen patetike, čija neposrednost zapravo dodatno krepi nebrižni duh čitave kompilacije. Svejedno nam se predstavljaju zlokobnom rezidentsovskom low-fi pripovesti „To je ta noć“, posle koje slede Dobar dan kontrola!, u ljupko-bangavoj „Zemljanine, zemljače“, čija mladalačka poetika kao da priziva sporadične aluzije na Šarla Akrobatu, i Weird Cop, sa furioznim elektropank/elektrorok ispadom „I’ll be your food“. Za kraj, ostavljene su dve arhivske poslastice. Prva je niški I’M i njihova napeta electro-industrial obrada Dobrog Isaka„Ona se igra nožem“, dok je druga nikad prežaljeni Apparatchik sa apokaliptičnom „Njive“, koja zvuči poput neke moćne, brutalne sinteze Borghesia-e i Killing Joke, isporučene u profetsko-militantnom maniru ranih Throbbing Gristle.
Iako su neki bendovi analogni, a drugi softverski, jasne podele na najgrđe i najreprezentativnije zapravo nema. Bilo da se radi o krajnje sofisticiranom Videododiru ili totalno raspadnutim Tehno mudima, Električna Post-Yu Nebriga predlaže podjednaku količinu ukidanja-i-ostvarenja scene. Samim tim, ona je i niskobudžetno ogledalo istine za sav šljokičasti hajp i hipsteraj koji je u protekloj deceniji pratio povratak osamdesetih. Beskompromisna i ogoljena do srži, ona nam pruža presek stvari onakvih kakve jesu – blatnjave, frustrirajuće i briljantne.
